Ovu priču priča moj pokojni pradeda, Dobrosav Pavlović (1905-1997). Čuo sam je bar dva puta od njega lično, ali kako sam imao svega desetak godina kada sam je poslednji put čuo, malo toga se sećam tako da ću preneti priču iz knjige Milosava B. Vlajića, naslovljene isto kao i ovaj blog unos. Neću preneti uvodni deo gde autor piše o tome kako stiže u selo gde je živeo moj pradeda (i gde i dan danas žive roditelji moje majke), a koga zanima taj deo kao i ostale priče, može da potraži knjigu i da pročita.

Radije sam teo da s ubijem, neg da padnem u ropstvo

Rođen sam dvaes i šestog aprila devetsto pete, po starim kalendaru. Otac mi se zvao Pavle, majka mi je bila od Milosavljevići iz Velike Ivanče, deda Živojin, pradeda Pavle. Stari kumovi su nam Milojevići, zvani Čojanovići, iz našeg sela. Izgleda da su moji stari došli iz Crne Gore. Slavimo Mitrovdan. Uoči turskog rata išo sam u staru školu i za godinu dana završio dva razreda. Učitelj mi se zvao Petar Dimović, imao je ženu Vidosavu.

U razgovor se upliće Dobrosavljeva snaha: Ovo svednako priča deci. A neće da kaže kako je nosio učitelju med!

Decu nismo zapazili. Možda ona nekad i dođu ovde u goste. A deda Dobrosav se ne osvrće na upadicu. S lakoćom nastavlja priču.

Dvaes i treće se oženim. Žena mi je bila od Jovanovići iz Stojnika. Rodila mi Životu, Miletu i Mijaila. Posle ženidbe regrutovan sam u pešadiju. Dvaes i šeste sam bio u vojski u Skoplju, u intendantskim slagalištu. Nisam teo da bidem kandidat za kaplarskog pripravnika. Sledeće godine sam došo kući, a tek tries i devete sam bio tri meseca na vedžbi u Beogradu.

Drugog februara četres i prve bio sam kod sestre u Drlupi kad mi je stigo poziv za vedžbu. Sinovica plače kad sam pošo. Na Banjici se obučemo, pešadija, dobiješ pušku, pa na stražu. Sa mnom u jednom četi bili Draga i Sveta Mijailović, Milija Milanović, Radisav Milojičić i Steva Tošaković. Svi iz Velike Ivanče. A bilo i Kusačana.

U 57. pešadijskom puku znali smo za pakt. Pukovnik bio Madžar Durbešić. U balama stignu odela. Komandant preziva, obučemo se. Naređenje da se civilno odelo pošalje kući. Poručim bratu i ženi da dođu po seljačko odelo. Jedno veče zavitlancija. Noževi na puške, u dvojne redove. Došle oficirske žene. Mi da paradiramo, one da gledaju. Dopade komandant puka. Naiđe neprijateljski avion, polegamo. Komandant grdi da ne upropastimo odelo. Onda kurir donosi naređenje da se smeni straža, da drugi primu stražu.

Odemo na Senjak, nas desetak. Primimo stražu. Jedan oficir pita: “Podnaredniče, ko ti je na straži?” – “Vojska.” – “Znam da je vojska, nisu žene. Pazi kako vrše stražu.” Sutra naiđe kamion, sedi jedan general. Pozdravimo ga, ide na Banjicu. Podoficiri uzvikuju generalu: “Živeo, živeo!” Posle nekoliko dana, sa Senjaka se vraćamo u sastav puka. Narod viče sa balkona: “Živeo kralj, živela rezerva!” To veče bilo je puno vojske u gornjim gradu. Straža kod bolnice, svira muzika, ujutru sve prazno.

Počeše da dolazu tovarni konji, vuču kazane, deli se municija. Vidimo šta se sprema. Noću uzbuna, krenemo i stignemo poviše Ralje, i tun predanimo. Sklonimo se da prođe jedna limuzina. Ode ka Ralji, pa se vrte. Trebalo je d idemo u Jovančićev zabran, u Vlašku, ali se stacioniramo u školi. Neki su ostavljali puške i begali. Uzeli smo slame i polezali. Jedan major viče: “Šta ćete tu?” Prasnu jedna bomba, začuše se avioni, bombardovan Beograd.

Krenemo za Kusadak, pa stignemo u Mihajlovac. Puk se razredio. U Raljiću se smestimo. Komandant bataljona mi kaže: “Ti nisi dobio smenu, idi odmori se.” Taman raspašem opasač, diž se, uzbuna. Pođipamo, pa ajd, ajd, za Mihajlovac. A svud pusto blato. Dođemo do druma, stoj. Da se rasporedimo. Oficiri kažu da je Nedić u Bugarskoj, propustio jednu kolonu Nemaca, treba da je uništimo. Slagali oficire, a i oni nas. Uzmemo tu jedno svinjče od jedne žene, zakoljemo i ispečemo. Oficiri večerali i pojahaše konje. Umčari, pa za Mali Požarevac. Ordonansi na konjima za nama. Mi potrč, potrč, ostalo nas deset-dvanaes, tu i jedan podoficir iz Azanje. U Raljiću sneg, kiša, sto jada. Ljudi, ne možemo ovuda proći, padaju konji sa mitraljezom, s kazanima. Ajdemote levo! Udarimo pored njiva d uvatimo prugu. Izađemo na prugu, idomo, idomo, stanica u Umčarima. Konačara nema. Kažu: “Idite kod opštine.” Odemo tam, u kafani puno ko tuce, ima izranjavljeni. Bejamo mal oko streje. I tu ranjeni i iskrvavljeni. Mi onda mal s kafedžijom i svanu se.

Moja četa pod nekim šljivama. Javim se komandiru čete. Pita di mi je komandant bataljona. Da nađem komandanta. Kažem mu da ga tražim. “Sad ću i ja” – kaže. “Jesi li ga pronašao?” – “Jesam.” Dođe i major. Nji dvojica – dudu, dudu. Primirje, idemo za Ralju. Trči jedan vojnik, raširio ruke: “De ćete ovam, ako boga znate! Bije nemačka artiljerija, ima d izginete.” Uvatimo desnu stranu, pa izađemo na jarugu. Čuje se mitraljez. Svud puškaranje, pripucamo i mi.

Kad smo izašli na brdo, pojaviše se tri nemačka aviona. Komandant puka vidi na dvogled čiji su avioni. Imaju crne krstove. Ćutimo. “Naši avioni.” Ćutimo. Pustiše tri rafala. Izginuli tu neki, neki ranjeni. Oficir ne kaže da su to Nemci. Prenoćimo u Malom Ivanči. Ujutru se pojavi major sa stražom i pita ko je u Ralji. Počeše d idu nemački motorcikli, juru za Beograd. Pucaju naši. Nemci se ne obaziru. Oštetimo jedan motorcikl. Naš poručnik je tu zarobio Nemca. Videli smo ga u avliji. Naređeno da mu se ujutru daju lebac i slanina. A mi nismo primili sledovanje.

Ide jedan kaplar iz Kovačevca. Naiđe s desne strane puta. Mi u voću, oficiri debatuju šta će da radu. Kaplar uze pušku na gotovs. “Ko je naredio da se baci oružje?” – viče. “Kapetan.” – “Brže da se uvati.” Uvatiše kapetana i doteraše ga. Ovaj mu otpasa sablju, pokida mu epolete. Oteraše ga u kuću. Onda izađe moj komandir. Da se okupi vojska i da se izađe na položaj.

Pođemo, ajd, ajd, iziđomo uz jednu jarugu, greda, pa nizbrdica. Treći vod, Slovenac ga vodio. Na juriš. Jedan je išo golom puškom na tenk. Vodnik trećeg voda pogino. Ostao dvogled. Udari granata. “Ordonans, odstupaj” – kaže oficir. Opasno, leti metak, eksplodira. Polak, polak, pa u potok. Komandant bataljona kaže oficiru: “Miloševiću, što si odstupio?” – “Morao sam, nisam mogo da odolim.” – “Gde ti je vojska? Priključi se uz drugu četu i otvorite vatru.” Tu sam vido mlogo teškog ranjenika, pocepana mu plećka.

Nemci nas tun zarobu. Obišli nas tenkovima, opkolili nas u obruč, našu četu. Nema više municije. Radije sam teo da s ubijem, neg da padnem u ropstvo. Naiđe streljački vod Nemaca. Ja se otpasujem, a jedan mladić Nemac cimnu mi uprtač, cimnu mi šlem, otkide mi kajiš pod bradom. Metem šajkaču iz ranca na glavu.

Teraju nas u jarugu. Imamo šinjele, malo spavamo. Sediš i ležiš, ne smeš d ustaneš dok ne svane. Puške nam oduzete, tražu noževe. Ujutru pala slana. Ležali smo ko ovce. Kretosmo. Jedan viknu: “Ene ga Slobodan!” Kraj puta je ležao skoro mrtav vojnik. Taj ranjenik je bio Slobodan Milojević Čojanović. Skoči jedan Kovačevčanin, iziđe iz kolone i iznese ga do druma. Tu ostane, pos je izlečen došo kući… Kretoše nas, dogone roblje. Doteraše dvojicu, našli jim po dva metka u torbi. Nemci ubiše ta dva naša vojnika zbog dva metka. Jedan vojnik uzo oficirsko odelo, ubiše i njeg.

Krenu nas za Beograd. Na Dedinju stražar, sagonu nas u krug ko ovce. Svanu se, kupu ljude. Prečani doneli salamu, šunku, kolače. Naiđoše neki Kusačani: “Pavloviću, jesi l živ? Eve peksimita.” Razvalili magacin. U dvanaes zbor. Razdvajanje po nacijama. Srbi na jednu stranu. Nabiše nas Srbe u jedno ćoše. Bili smo žedni, uzmemo čuturice. pa na česmu. Prvi, drugi, treći dan, od ponedeljka do petka… Dođe naš pukovnik. Kaže: “Vojnici, sutra idete na raščišćavanje ulica u Beogradu. Uveče sa vraćate na stan.”

Ujutru nas prebroju i izvedu na ulicu. Ajd, ajd, siđomo pored Dunava. Šlepovi poređani, konji povezani, nema vojske. Ne znamo šta će da bide. Tu jedan stariji čovek kaže: “Ne begajte, eno lokva krvi.” Neki teli da begaju, pa ji ubili. Silazi na šlepove, zatvoriše. Teraj, teraj, otvaraju. Izlazimo, Pančevo. Jednu grupu prebrojaše. Crveni krs daje varivo. Teraju nas da istovaramo grede i gvožđurine. Jednim greda odseče nogu, Nemci ga oteraše negde. Noć u svilari, pa na stanicu. Potovaru nas u voz. Niko ne sme d iziđe iz vagona.

Nastaviće se…

Hahaha, setih se ove izviđačke pesmice, pa reko’ aj’ da je podelim

Još kao mali bio je đavo i uvek mi je između nogu spav’o
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Komšinica Mica stalno mi ga mazi, stalno mi ga mazi,
ona ga mazi, ona mi ga pazi,
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Kada vidi macu napne se k’o strela, napne se k’o strela
prelazi odmah sa reči na dela
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

To je moj veliki mezimac, veliki mezimac
to je moj PAS ŠARPLANINAC
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Sećam se da su nas na Rajcu 1998. godine izbacili iz škole u kojoj smo bili (odnosno uglavnom smo tu visili preko dana a spavali smo po šatorima, naravno) jer smo “loše uticali na mlade izviđače iz Beograda”. Pih…

Eh… danas je dve godine od kad je moj brat Filip nastradao. Što se mojih emocija tiče, ništa novo u odnosu na prošlu godinu, s tim da sam za ove dve godine emotivno prošao dosta toga, od duboke i dugotrajne depresije do trenutaka kada sam se sasvim dobro osećao. Zapostavio sam bio i obaveze i prijatelje; gomilu prijatelja sam odgurnuo od sebe bez nekog posebnog razloga – jednostavno sam želeo da budem sam. Nikada ni sa kim nisam pričao o svojim mislima i osećanjima, niti sa nekim od prijatelja, a ni sa nekim stručnim licem, a možda bi trebalo, ali ja sam uvek u fazonu da reči nikako ne mogu da isprave ono što se desilo (i ne samo reči, nego ništa ne može to da ispravi) tako da ne želim (odnosno do danas nisam želeo) ni sa kim da pričam o bilo čemu vezanom za to. Ipak, da ne bude sve tako mračno, moram priznati da od kako je stiglo proleće i ja sam znatno bolje raspoložen, vratio sam se školi i nekim aktivnostima koje sam već odavno skroz zapostavio, a koje čine da bar na trenutak zaboravim…

I za kraj, Filipe, samo za tebe:

Juče, 10.02.2009. godine, na ulazu u zgradu Rudarsko-Geološkog fakulteta u Beogradu (ugao Đušine i Dalmatinske ulice) otkrivena je spomen ploča studentima  i asistentu tog fakulteta koji su nastradali u naučno-istraživačkom pohodu u Ravaničkoj pećini u aprilu 2007. godine.

Saša, Bojan, Filip i Boško, nastradali su u Ravaničkoj pećini kod Ćuprije. Nesrećni speleolozi su se otrovali ugljen – monoksidom na dubini od 1.500 metara. Nesreća se dogodila u noći između 27. i 28.04.2007. u pećini kod manastira Ravanica. Petorica speleologa istraživala su pećinu i sišla na 1.500 metara dubine. Speleolozi su koristili pumpu koju pokreće motor sa unutrašnjim sagorevanjem goriva (koja je proizvela veliku količinu ugljen-monoksida) jer ova pećina ima nekoliko kanala pod vodom, te je plan bio da se voda iz dva kanala ispumpa. Nepoznanica je zašto tom prilikom nije korišćen detektor za gasove, koji se koristi u rudnicima. U dramatičnoj akciji spašavanja, koja je trajala nekoliko sati, učestvovali su pripadnici Žandarmerije i rudari iz rudnika “Rembas”. Na žalost, nastradalim speleolozima nije bilo spasa.

Upravo odgledah film iz naslova na TV B92, i pokušah da nađem film na netu, ali osim par mesta gde se isti može kupiti (Amazon, AFMP) nisam našao gotovo ništa. Nije meni problem da platim kopiju ovog filma, ali kako nemam kreditnu karticu koja se može koristiti online, naručivanje ovog filma sa pomenutih sajtova mi je problem. Ako neko zna gde se ovaj film može kupiti kod nas, bio bih mu zahvalan za tu informaciju.

Naježio sam se više puta dok sam gledao film. Te 2000. godine sam bio 7. razred osnovne škole ako se dobro sećam, i bio sam isuviše mlad da bih učestvovao u demonstracijama 5. oktobra, nisam bio član Otpora, ali kako je Filip bio član istog, ja sam bio pomagač. Sećam se koliko puta mi je Filip rekao da ide da lepi plakate (ili da radi nešto drugo za Otpor) a moj zadatak je bio da, ako se ne vrati do 1 sat posle ponoći, pozovem određeni broj telefona, tražim izvesnog Ivana (moguće je da sam zaboravio ime, ali čini mi se da je bio Ivan) i da kažem da je Filip pao, kako bi ga oni izvlačili.

Danas imam punu kutiju propagandnog materijala Otpora (CeSIDa, DOSa i raznih stranaka koje su tada bile aktuelne) koju čuvam za sebe i svoje naslednike, a voleo bih da se u njoj nađe i (po mogućstvu DVD) kopija ovog filma.

Takođe, pretražujući internet za ovim filmom danas, našao sam kompjutersku igru “A Force More Powerful” koja je napravljena po događajima u Srbiji 1999. i 2000. godine, odnosno inspiracija za igru su bili ti događaji, a šta se stvarno dešava u igri ne znam pošto je nisam igrao.