Prosto me čudi koliko ljudi uopšte nije čulo za CERN i njihov Large Hadron Collider (dalje: LHC), odnosno veliki “ubrzivač” (nekako mi je prirodnije da kažem “akcelerator”) čestica, koji bi trebalo 10. septembra (da, ove godine, odnosno za desetak dana) da simulira veliki prasak.
LHC je kružnog oblika (prsten), dugačak 27 km i lociran 100 m ispod površine zemlje, a delom se nalazi u Švajcarskoj, dok je drugi deo u Francuskoj, i predstavlja neverovatno inženjersko i tehnološko dostignuće, a napravljen je zahvaljujući finansijkoj podršci i naučnoj kolaboraciji desetine zemalja, i u tom smislu, LHC je istinski planetarni projekat, koji za cilj ima da dve subatomske čestice jako ubrza (brzina bliska brzini svetlosti) i onda ih sudari, praveći tako kopiju velikog praska kada je, po pretpostavci, sve što vidimo (i sve što ne vidimo) nastalo, a onda gomilom raznih uređaja “pohvataju” šta se sve dešava u trenutku i posle sudara i tako otkriju tajnu nastanka svega, kao i odgovor na to šta je to što česticama daje masu?
Logično, neko vreme pre ovog projekta (počev od pre nekoliko meseci, a i dan danas) u javnosti se pojavljuju spekulacije šta će se desiti kada do sudara te dve čestice. Većina ljudi (a i ja među njima) nestrpljivo čeka rezultate eksperimenta, dok ima i onih koji kažu da sudar može izazvati stvaranje crne rupe i samim tim - uništenje sveta. U svakom slučaju - štagod da se desi, ništa više neće biti isto posle 10. septembra.
Grupa ljudi pokušala je na zanimljiv način da objasni ono što LHC u stvari radi, pa - pogledajte:
Za kraj, vama ostavljam da mislite o ovome (i slobodno svoje mišljenje objavite kao komentar na ovaj blog unos), a ja se iskreno nadam da ćete čitati moj blog i posle 10. septembra
Dr Albert Hoffmann preminuo je juče u svom domu u Švajcarskoj od posledica srčanog udara u svojoj 102. godini života.
Dr Albert Hofmann (rođen 11. januara 1906.) je cenjeni švajcarski naučnik koji je postao svetski poznat kao otac LSD-a. Rođen je u Badenu, Švajcarska i studirao je hemiju na Ciriškom univerzitetu. Njegov glavni interes je hemija biljaka i životinja i na tome je i doktorirao. Zaposlio se na farmaceutsko-hemijskom odeljenju Sandoza (danas Novartis), koji se nalazi u Bazelu, izučavajući lekovite biljke i gljive ergot kao deo programa za izdvajanje aktivne supstance radi korišćenja u medicinske svrhe.
Njegova istraživanja lisergične kiseline dovela su do izdvajanja LSD-25 još u 1938. godini, ali pošto se eksperimentisalo na životinjama, psihoaktivni efekti supstance nisu utvrđeni, utvrđeno je samo “neobuzdano” ponašanje životinja zamoraca. Pet godina kasnije, 16. aprila 1943. godine, ponavljajući opite sa ovom skoro zaboravljenom supstancom, dr. Hofman je osetio “snoliko stanje” baveći se uobičajenim laboratorijskim eksperimentima, otkrivši njene psihodelične efekte sasvim slučajno, apsorbujući je preko vrhova prstiju. Posumnjao je da to osećanje ima veze sa novim hemijskim spojem na kojem je tada radio i koji se zvao dietilamid tartrat lizergijske kiseline. Tri dana kasnije, 19. aprila, Hofman je delovanje nove supstance odlučio prvo isprobati na sebi. Za početak eksperimenta uneo je u sebe gotovo neopisivo malu količinu, u kakvoj ni jedna do tada poznata supstanca nije bila aktivna u ljudskom organizmu. Svega 0.25 miligrama, odnosno četvrtinu hiljaditog dela grama. Gledano današnjim merilima, švajcarski naučnik je uzeo barem dva do tri čitava LSD-a, količinu koja je mnoge druge poslala na višednevno psihijatrijsko lečenje. No, doktor se nije predavao već je seo na bicikl i uputio se kući u pratnji svog saradnika sa zastrašujućim haosom u glavi, uveren da je u potpunosti i nepovratno poludeo. U tom trenutku nije mogao ni pretpostaviti da će njegovo iskustvo, kao prvo psihodelično esid iskustvo ikad, poprimiti kultni status, a zahvaljujući nadljudskom postignuću vožnje bicikla na 250 µg LSD-a, događaj će postati poznat kao “Dan bicikla”.
Nakon toga sledi serija eksperimenata na sebi, koje su preduzeli dr. Hofman i njegovi saradnici. Tako je nastao jedan od najviše uzdizanih i najstrastvenije osuđivanih hemijskih spojeva u dvadesetom veku. Svoj uspeh u izolovanju aktivne materije “čarobnih gljiva”, čime su se do tada bezuspešno bavili američki naučnici, Hofman objašnjava baš tom činjenicom da dok su drugi uzorke testirali na životinjama, on se nije ustručavao isprobati ih na sebi.
