Još kao mali bio je đavo i uvek mi je između nogu spav’o
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Komšinica Mica stalno mi ga mazi, stalno mi ga mazi,
ona ga mazi, ona mi ga pazi,
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Kada vidi macu napne se k’o strela, napne se k’o strela
prelazi odmah sa reči na dela
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

To je moj veliki mezimac, veliki mezimac
to je moj PAS ŠARPLANINAC
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Sećam se da su nas na Rajcu 1998. godine izbacili iz škole u kojoj smo bili (odnosno uglavnom smo tu visili preko dana a spavali smo po šatorima, naravno) jer smo “loše uticali na mlade izviđače iz Beograda”. Pih…