Malo pre mi stiže od keve ova cirkularna poruka koja prilično lepo oslikava stanje u srpskoj politici 
Videh na Google-u da ne kasnim mnogo sa objavljivanjem, a baš mi je drago da sad pred izbore objavim ovo.
Uživajte!
Zima stegla glas kosovskih ptica, pehar diže Vojo Koštunica:
“Zdravo, braćo i gospodo moja, zdravo, snage Kosovskoga boja.
Srbiju je opkolila zmija, ime joj Evropska unija.
Ovu čašu ja podižem svijem, s vama mislim zmiju da ubijem.”
Odgovara Boris Pivljanine:
“S tuđe, Vojo, govoriš visine,
Lazareva stolica je moja,
Ja sam glava Kosovskoga boja.
Unija je, znaš li, puna para,
Čujmo raport našeg Božidara,
Zavodnika bijeloga lica,
On je novi Milane Toplica,
Harač kupi bez sablje i noža,
On je srpski Boža Derikoža.
Kad je nužda da se krupno laže,
Tu Jeremić ima šta da kaže,
Može zborit cio dan bijeli,
Da ga ništa ne bi razumjeli.”
Skoči Božo, bi rek’o poleće,
Diže čašu, al’ je ispit neće:
“Boris care od srpskijeh glava,
Jedan vitez carstvo ne spasava,
Pa te molim, gospodara svoga,
Izbaci me iz boja ovoga,
Ja sam vitez za kupoprodaju
I da derem sirotinju raju.
Od Pariza pa do Amsterdama
Imam svojih deset apartmana,
Sa Unijom sklapam ugovore,
Propadnuću ako se obore.”
Progovori Jeremiću bane,
Novi srpski Kosančić Ivane:
“Car Borise i ti, Vojo kneže,
Ne znam šta je lakše, a šta teže,
Svoju ljubu nemam kad da ljubim,
Po svijetu skitam i dangubim,
Jednu pjesmu guslam u Parizu,
Sasvim drugu kad sam Moskvi blizu,
Varam Brisel, varam Kondolizu,
Da nekako izbjegnemo krizu.
U Evropu mi želimo stići,
Bez Kosova ne smijemo ići.
Što nemamo nikome ne damo,
Samo tako, pa nek propadamo.
Ovo svuda besjedim i zborim,
Patriotski i mudro se borim,
Rog prodajem svakom za svijeću,
Ne znam jadan šta hoću, šta neću,
Al’ boljega nemate od mene,
Kako god se sudbina okrene.
NATO vojska, Amerika silna,
Gromada je grdna i mobilna,
Da budemo njima saveznici,
Ili njima ljuti protivnici,
Ja sam za ta obadva rješenja,
Ako trećeg i glupljega nema.”
Knez Vojislav javi se ponovo:
“Svaka ti je ko crveno slovo,
Ni sam ne znam šta si predložio,
Zato bih se sa tobom složio.
Jeremiću, meni zvuči fino,
Da budemo ni voda ni vino,
Da budemo ni tamo ni amo,
Da ne damo ono što nemamo.”
Na to planu Tomo Nikoliću,
Cvili ljuto, a nije pri piću:
“Vojislave, od Srbije kneže,
Tvoja riječ driješi i veže.
Ne znaš kud će Boris sve da ode,
I žednog te prevede pro vode.
Ne budite srpske izdajice,
Poslušajte sužnja iz tamnice,
Što prkosi nepravdi i vragu
U dušmanskom zatvoru u Hagu.
Srbija je sada u prilici
Da udari snažno po gubici
Naše stare srpske krvopije,
Svima redom da zavrne šije.
Unija je gora od Murata,
Kad pomislim, groznica me hvata,
Na Uniju Švaba i Hrvata,
Na britanske pederaste guze,
Na Vatikan i mrske Francuze.
Amerika i sve NATO trupe
Mogu da nas poljube u dupe.
Sav taj ološ jošte od davnina,
Od zla oca i još goreg sina,
Samo radi Srbima o glavi,
Prilika je da se zlo ustavi,
Da nam dođe srpsko vaskrsenje
I sa ruskom braćom sjedinjenje.
Slavni sužanj traži iz tamnice
Da istočno širimo granice,
Od Jadrana pa sve do Japana,
Da Kozaci u Srbiju dođu,
Da Srbija nađe ruskog vođu,
Da nas brusi i da nas izbrusi,
Da budemo pravi mali Rusi,
Da punimo srpske kazamate,
Da psujemo papu i Hrvate,
Uvedemo prinudne radove
Za potrebe državne obnove,
Sirotinji dajemo bonove.
Postaviću bodljikave žice
Kod Merdara i kod Mitrovice,
A svi Srbi što s Kosova dođu
Slobodno će klicat Karadorđu.
Formiraću izbjegličku vladu,
Izbjeglice zvati na paradu,
Hraniću ih mržnjom i kletvama,
Učiti ih strašnim zakletvama,
Da Srbije nema bez Kosova,
Da je Prizren zemlja Dušanova,
Da sanjaju mjesto svog rođenja,
Sve do smrti i oslobođenja.”
Tada Boris prelomi pogaču:
“Ti Kosovo daješ na lomaču,
Ti ga braniš da ga ne odbraniš,
A Srbiju zemlju da sahraniš.”
Planu Tomo u svome bijesu:
“Te riječi za mene nijesu,
Bit ne može jastreb kukavica,
Nit radikal postat izdajica.
Kosovo mi donosi pobjedu,
Ja ću prste držati u medu,
Na svetoga Jovana uveče,
Polizaćeš što mi danas reče,
Naš je narod pravedni sudija,
Željan da se pljačka i ubija,
Siromašni mrzi bogatoga,
Nepismeni mrzi pismenoga,
Mrzi narod i zakon i popa,
Baš ga briga šta je to Evropa,
Briga narod za kosovske crkve,
Za Dečane i junake mrtve,
Hoće narod da pokaže zube,
Zato moje slike oni ljube.
Ja sam sablja silnoga Miloša,
Protiv svjetskog i srpskog ološa,
Patriotska najprije će ruka,
Udarit na Draškovica Vuka,
NATO lisca, ustašu, špijuna,
Da na pamet ne padne mu buna.
Sa njime je i narkoman Čeda,
Antisrpska protuva, bijeda.
Nenad Čanak, Vesna i Nataša,
Zajednička sramota su naša,
Mudroseri i peta kolona,
Dušmanskoga sluge Vašingtona.
Sa ponosom, braćo, kažem svima,
Milo mi je što nijeste s njima.
Ne damo im Brisela da vide,
Sve Drašković pred njima da ide.”
Ozari se bane Jeremiću:
“Hrabri Tomo i mudri plemiću,
Odlučnosti tvojoj se radujem,
Patriotski snažno zahvaljujem.”
Ohrabri se od apsana tiću,
Silni junak Mlađane Dinkiću:
“Novi vožde, Tomo Nikoliću,
Ja sam protiv, al’ te podržavam,
Kao kurva ja se održavam,
Nudim ti se za prvog vazala,
Miško Delta naša je centrala.”
Knez Vojislav obrve sastavi,
Neće da se rasprava nastavi:
“Jedva, braćo, sada uspijevam
Da od sreće snažno ne zapjevam,
Niko ne zna šta smo odlučili,
Ni kud smo se noćas uputili,
Al’ je sloga naša najvažnija,
Samo tako brani se Srbija.”
Sabljom manu sluga Golubane,
Iz čačanska Velja teretane:
“Koštunice, kneže i jarane,
Srpsku vojsku na Kosovo krećeš,
Zar i mene ti povesti nećeš,
Sa mnom ide vitezova trista,
Sa njima je i Džo bagerista.
Dvije žene negdje da se svade,
I one bi oči da mi vade,
Da ne smjedoh na Kosovo ići,
Gdje i drugi srpski Obilići.”
Skoci Boris, sredio ga brica,
U bratska se izljubiše lica:
“Golubane, čestiti viteže,
Komandante naše putne mreže,
Niko tebe ne smije da veže,
Da ti bitku posmatraš sa strane,
Jer si stvoren za mnoge megdane.”
Malo zatim, u slavu Kosova,
Grunu pjesma srpskijeh popova:
“Nama, braćo, nije nemoguće
Ustat protiv sile svemoguće,
Jer nas vode ovakvi junaci,
Sjedinjeni partijski barjaci.”
