Eh… danas je dve godine od kad je moj brat Filip nastradao. Što se mojih emocija tiče, ništa novo u odnosu na prošlu godinu, s tim da sam za ove dve godine emotivno prošao dosta toga, od duboke i dugotrajne depresije do trenutaka kada sam se sasvim dobro osećao. Zapostavio sam bio i obaveze i prijatelje; gomilu prijatelja sam odgurnuo od sebe bez nekog posebnog razloga – jednostavno sam želeo da budem sam. Nikada ni sa kim nisam pričao o svojim mislima i osećanjima, niti sa nekim od prijatelja, a ni sa nekim stručnim licem, a možda bi trebalo, ali ja sam uvek u fazonu da reči nikako ne mogu da isprave ono što se desilo (i ne samo reči, nego ništa ne može to da ispravi) tako da ne želim (odnosno do danas nisam želeo) ni sa kim da pričam o bilo čemu vezanom za to. Ipak, da ne bude sve tako mračno, moram priznati da od kako je stiglo proleće i ja sam znatno bolje raspoložen, vratio sam se školi i nekim aktivnostima koje sam već odavno skroz zapostavio, a koje čine da bar na trenutak zaboravim…

I za kraj, Filipe, samo za tebe:

Ni sam ne bih znao da se upravo danas navršava četiri godine od prvog unosa na Avramovom bRlogu, da nisam juče slučajno naleteo na Urketov WordPress plugin Time Machine (hvala Deda), koji u sidebaru prikazuje zapise koji su objavljeni na današnji dan, odnosno istog datuma, ali prethodnih godina. Priznajem da sam juče bio pomalo razočaran kad sam instalirao plugin i video da na jučerašnji dan ni jedne u prethodne četiri godine nisam ništa pisao, ali evo već jutros se obradovah kad videh dva unosa objavljena na današnji dan.

Od tad je prošlo dosta vremena, svašta se izdešavalo i bilo je perioda kad sam češće i kad sam ređe pisao (trenutno stanje je takvo da retko pišem), ali bitno je da se piše, jer dok se piše ima i ljudi koji će to da čitaju

Želeo bih da pozdravim sve ljude koji prate ovaj blog kao i one koji su ga barem u nekom vremenskom periodu pratili, i nadam se da ćemo se još dugo čitati. Hvala vam svima!