Ovu priču priča moj pokojni pradeda, Dobrosav Pavlović (1905-1997). Čuo sam je bar dva puta od njega lično, ali kako sam imao svega desetak godina kada sam je poslednji put čuo, malo toga se sećam tako da ću preneti priču iz knjige Milosava B. Vlajića, naslovljene isto kao i ovaj blog unos. Neću preneti uvodni deo gde autor piše o tome kako stiže u selo gde je živeo moj pradeda (i gde i dan danas žive roditelji moje majke), a koga zanima taj deo kao i ostale priče, može da potraži knjigu i da pročita.

Radije sam teo da s ubijem, neg da padnem u ropstvo

Rođen sam dvaes i šestog aprila devetsto pete, po starim kalendaru. Otac mi se zvao Pavle, majka mi je bila od Milosavljevići iz Velike Ivanče, deda Živojin, pradeda Pavle. Stari kumovi su nam Milojevići, zvani Čojanovići, iz našeg sela. Izgleda da su moji stari došli iz Crne Gore. Slavimo Mitrovdan. Uoči turskog rata išo sam u staru školu i za godinu dana završio dva razreda. Učitelj mi se zvao Petar Dimović, imao je ženu Vidosavu.

U razgovor se upliće Dobrosavljeva snaha: Ovo svednako priča deci. A neće da kaže kako je nosio učitelju med!

Decu nismo zapazili. Možda ona nekad i dođu ovde u goste. A deda Dobrosav se ne osvrće na upadicu. S lakoćom nastavlja priču.

Dvaes i treće se oženim. Žena mi je bila od Jovanovići iz Stojnika. Rodila mi Životu, Miletu i Mijaila. Posle ženidbe regrutovan sam u pešadiju. Dvaes i šeste sam bio u vojski u Skoplju, u intendantskim slagalištu. Nisam teo da bidem kandidat za kaplarskog pripravnika. Sledeće godine sam došo kući, a tek tries i devete sam bio tri meseca na vedžbi u Beogradu.

Drugog februara četres i prve bio sam kod sestre u Drlupi kad mi je stigo poziv za vedžbu. Sinovica plače kad sam pošo. Na Banjici se obučemo, pešadija, dobiješ pušku, pa na stražu. Sa mnom u jednom četi bili Draga i Sveta Mijailović, Milija Milanović, Radisav Milojičić i Steva Tošaković. Svi iz Velike Ivanče. A bilo i Kusačana.

U 57. pešadijskom puku znali smo za pakt. Pukovnik bio Madžar Durbešić. U balama stignu odela. Komandant preziva, obučemo se. Naređenje da se civilno odelo pošalje kući. Poručim bratu i ženi da dođu po seljačko odelo. Jedno veče zavitlancija. Noževi na puške, u dvojne redove. Došle oficirske žene. Mi da paradiramo, one da gledaju. Dopade komandant puka. Naiđe neprijateljski avion, polegamo. Komandant grdi da ne upropastimo odelo. Onda kurir donosi naređenje da se smeni straža, da drugi primu stražu.

Odemo na Senjak, nas desetak. Primimo stražu. Jedan oficir pita: “Podnaredniče, ko ti je na straži?” – “Vojska.” – “Znam da je vojska, nisu žene. Pazi kako vrše stražu.” Sutra naiđe kamion, sedi jedan general. Pozdravimo ga, ide na Banjicu. Podoficiri uzvikuju generalu: “Živeo, živeo!” Posle nekoliko dana, sa Senjaka se vraćamo u sastav puka. Narod viče sa balkona: “Živeo kralj, živela rezerva!” To veče bilo je puno vojske u gornjim gradu. Straža kod bolnice, svira muzika, ujutru sve prazno.

Počeše da dolazu tovarni konji, vuču kazane, deli se municija. Vidimo šta se sprema. Noću uzbuna, krenemo i stignemo poviše Ralje, i tun predanimo. Sklonimo se da prođe jedna limuzina. Ode ka Ralji, pa se vrte. Trebalo je d idemo u Jovančićev zabran, u Vlašku, ali se stacioniramo u školi. Neki su ostavljali puške i begali. Uzeli smo slame i polezali. Jedan major viče: “Šta ćete tu?” Prasnu jedna bomba, začuše se avioni, bombardovan Beograd.

Krenemo za Kusadak, pa stignemo u Mihajlovac. Puk se razredio. U Raljiću se smestimo. Komandant bataljona mi kaže: “Ti nisi dobio smenu, idi odmori se.” Taman raspašem opasač, diž se, uzbuna. Pođipamo, pa ajd, ajd, za Mihajlovac. A svud pusto blato. Dođemo do druma, stoj. Da se rasporedimo. Oficiri kažu da je Nedić u Bugarskoj, propustio jednu kolonu Nemaca, treba da je uništimo. Slagali oficire, a i oni nas. Uzmemo tu jedno svinjče od jedne žene, zakoljemo i ispečemo. Oficiri večerali i pojahaše konje. Umčari, pa za Mali Požarevac. Ordonansi na konjima za nama. Mi potrč, potrč, ostalo nas deset-dvanaes, tu i jedan podoficir iz Azanje. U Raljiću sneg, kiša, sto jada. Ljudi, ne možemo ovuda proći, padaju konji sa mitraljezom, s kazanima. Ajdemote levo! Udarimo pored njiva d uvatimo prugu. Izađemo na prugu, idomo, idomo, stanica u Umčarima. Konačara nema. Kažu: “Idite kod opštine.” Odemo tam, u kafani puno ko tuce, ima izranjavljeni. Bejamo mal oko streje. I tu ranjeni i iskrvavljeni. Mi onda mal s kafedžijom i svanu se.

Moja četa pod nekim šljivama. Javim se komandiru čete. Pita di mi je komandant bataljona. Da nađem komandanta. Kažem mu da ga tražim. “Sad ću i ja” – kaže. “Jesi li ga pronašao?” – “Jesam.” Dođe i major. Nji dvojica – dudu, dudu. Primirje, idemo za Ralju. Trči jedan vojnik, raširio ruke: “De ćete ovam, ako boga znate! Bije nemačka artiljerija, ima d izginete.” Uvatimo desnu stranu, pa izađemo na jarugu. Čuje se mitraljez. Svud puškaranje, pripucamo i mi.

Kad smo izašli na brdo, pojaviše se tri nemačka aviona. Komandant puka vidi na dvogled čiji su avioni. Imaju crne krstove. Ćutimo. “Naši avioni.” Ćutimo. Pustiše tri rafala. Izginuli tu neki, neki ranjeni. Oficir ne kaže da su to Nemci. Prenoćimo u Malom Ivanči. Ujutru se pojavi major sa stražom i pita ko je u Ralji. Počeše d idu nemački motorcikli, juru za Beograd. Pucaju naši. Nemci se ne obaziru. Oštetimo jedan motorcikl. Naš poručnik je tu zarobio Nemca. Videli smo ga u avliji. Naređeno da mu se ujutru daju lebac i slanina. A mi nismo primili sledovanje.

Ide jedan kaplar iz Kovačevca. Naiđe s desne strane puta. Mi u voću, oficiri debatuju šta će da radu. Kaplar uze pušku na gotovs. “Ko je naredio da se baci oružje?” – viče. “Kapetan.” – “Brže da se uvati.” Uvatiše kapetana i doteraše ga. Ovaj mu otpasa sablju, pokida mu epolete. Oteraše ga u kuću. Onda izađe moj komandir. Da se okupi vojska i da se izađe na položaj.

Pođemo, ajd, ajd, iziđomo uz jednu jarugu, greda, pa nizbrdica. Treći vod, Slovenac ga vodio. Na juriš. Jedan je išo golom puškom na tenk. Vodnik trećeg voda pogino. Ostao dvogled. Udari granata. “Ordonans, odstupaj” – kaže oficir. Opasno, leti metak, eksplodira. Polak, polak, pa u potok. Komandant bataljona kaže oficiru: “Miloševiću, što si odstupio?” – “Morao sam, nisam mogo da odolim.” – “Gde ti je vojska? Priključi se uz drugu četu i otvorite vatru.” Tu sam vido mlogo teškog ranjenika, pocepana mu plećka.

Nemci nas tun zarobu. Obišli nas tenkovima, opkolili nas u obruč, našu četu. Nema više municije. Radije sam teo da s ubijem, neg da padnem u ropstvo. Naiđe streljački vod Nemaca. Ja se otpasujem, a jedan mladić Nemac cimnu mi uprtač, cimnu mi šlem, otkide mi kajiš pod bradom. Metem šajkaču iz ranca na glavu.

Teraju nas u jarugu. Imamo šinjele, malo spavamo. Sediš i ležiš, ne smeš d ustaneš dok ne svane. Puške nam oduzete, tražu noževe. Ujutru pala slana. Ležali smo ko ovce. Kretosmo. Jedan viknu: “Ene ga Slobodan!” Kraj puta je ležao skoro mrtav vojnik. Taj ranjenik je bio Slobodan Milojević Čojanović. Skoči jedan Kovačevčanin, iziđe iz kolone i iznese ga do druma. Tu ostane, pos je izlečen došo kući… Kretoše nas, dogone roblje. Doteraše dvojicu, našli jim po dva metka u torbi. Nemci ubiše ta dva naša vojnika zbog dva metka. Jedan vojnik uzo oficirsko odelo, ubiše i njeg.

Krenu nas za Beograd. Na Dedinju stražar, sagonu nas u krug ko ovce. Svanu se, kupu ljude. Prečani doneli salamu, šunku, kolače. Naiđoše neki Kusačani: “Pavloviću, jesi l živ? Eve peksimita.” Razvalili magacin. U dvanaes zbor. Razdvajanje po nacijama. Srbi na jednu stranu. Nabiše nas Srbe u jedno ćoše. Bili smo žedni, uzmemo čuturice. pa na česmu. Prvi, drugi, treći dan, od ponedeljka do petka… Dođe naš pukovnik. Kaže: “Vojnici, sutra idete na raščišćavanje ulica u Beogradu. Uveče sa vraćate na stan.”

Ujutru nas prebroju i izvedu na ulicu. Ajd, ajd, siđomo pored Dunava. Šlepovi poređani, konji povezani, nema vojske. Ne znamo šta će da bide. Tu jedan stariji čovek kaže: “Ne begajte, eno lokva krvi.” Neki teli da begaju, pa ji ubili. Silazi na šlepove, zatvoriše. Teraj, teraj, otvaraju. Izlazimo, Pančevo. Jednu grupu prebrojaše. Crveni krs daje varivo. Teraju nas da istovaramo grede i gvožđurine. Jednim greda odseče nogu, Nemci ga oteraše negde. Noć u svilari, pa na stanicu. Potovaru nas u voz. Niko ne sme d iziđe iz vagona.

Nastaviće se…

Jeste li čuli za Kvetch!? Ne? Ništa čudno, pošto im Tviter nalog ne radi kako treba pa i sajt gubi smisao doknekle.

Ukratko, taj sajt je postojao pre mnogo godina i na njemu je svako mogao anonimno da ostavi kratku poruku. Kakvu poruku? Bilo kakvu. Kritiku, ljubavnu izjavu, vic, štagod… Zatim je Kvetch! bio offline nekoliko godina, a popularizacijom Tvitera ponovo je oživeo s tim što ovaj put korisnici poruke šalju preko Tvitera, slanjem direktnih poruka @kvetch nalogu. I dalje su poruke anonimne, međutim meni @kvetch nikada nije uzvratio follow, pa direktnu poruku ne mogu da mu pošaljem, tako da nikad nisam mogao da isprobam kako to zaista funkcioniše.

Međutim, sve ovo me nije sprečilo da napravim domaći klon Kvetcha. Sajt se nalazi na Razglasi.info i funkcioniše na gotovo istom principu kao Kvetch!, samo što naš Tviter nalog uzvraća follow u roku od pet (5) minuta. U našoj bazi se čuvaju ID brojevi korisnika kojima je uzvraćen follow, tj. koji su dobili pozdravnu poruku, kako bismo mogli da odvojimo nove od starih followera. To je jedino za šta se koristi ID korisnika. Poruke se čuvaju u posebnoj MySQL tabeli koja nije ni u kakvoj relaciji sa tabelom koja čuva ID brojeve, te tako ne postoji šansa da se povežu ID korisnika i određena poruka u bazi. Za one koji razumeju PHP, evo i dela koda koji smešta poruke u bazu:

//pokupi sve direct messages
$poruke = $twitter->get("direct_messages");
foreach ($poruke as $poruka)
{
	//pokupi tekst, id korisnika (koristi se samo za povratni DM) i id poruke (koristi se za brisanje iste)
	$text = substr(mysql_real_escape_string(strip_tags($poruka->text)), 0, 140);
	$uid = (string)$poruka->sender_id;
	$dm_id = $poruka->id_str;

	//unesi poruku u bazu i pokupi novi id (id te poruke)
	$sql = mysql_query("INSERT INTO poruke SET poruka='$text'") or die(mysql_error());
	$novi_id = mysql_insert_id();

	//javi korisniku da je poruka snimljena i posalji mu link
	$twitter->post("direct_messages/new", array("user_id"=>$uid, "text"=>"Tvoja poruka je sačuvana. Pogledaj je ovde: http://razglasi.info/".$novi_id." OBAVEZNO OBRIŠI OVU PORUKU ODMAH jer te ovaj URL vezuje za poruku!"));
	//obrisi poruku koju je poslao korisnik
	$twitter->post("direct_messages/destroy", array("id"=>$dm_id));
}

Kao što vidite, u bazu se upisuje samo tekst poruke, bez ikakvog IDa, a direktna poruka koju je poslao korisnik se istog trenutka uništava. Na sajtu se sve poruke rotiraju i mogu se čitati i ocenjivati, mada ocenjivanje još uvek ne služi ničemu, ali u budućnosti će bolje ocenjene poruke češće da se pojavljuju u rotaciji. I kad smo već kod sajta, dok ne nateram Frejma da mi napravi neki originalan dizajn, moram da kradem mr. Anonymous-a

Imaš nešto da kažeš?

Posle skoro tri godine, suđenje zbog nesreće u ravaničkoj pećini u kojoj su poginula četiri speleologa (među kojima i moj brat Filip) je završeno.

Milorad Kličković (hidrogeolog, speleolog član speleološke sekcije PSD “Avala”, zaposlen u Zavodu za zaštitu prirode Srbije) oslobođen je svih optužbi, dok je Saša Milanović (hidrogeolog speleoronilac, član PK “AS”, asistent na Departmanu za hidrogeologiju RGF u Beogradu) osuđen na dve godine zatvora.

Presude nisu pravosnažne te obe strane imaju pravo na žalbu.

Ja nemam komentar. Odnosno imam ga, ali ne želim da ga saopštim sada. Prvo zato što presuda nije pravosnažna i nisam siguran da li smem da komentarišem, a drugo zato što ponekad pomislim da sam negde izgubio deo humanosti…

Za one koji nisu upoznati sa celom pričom, evo snimka konferencije za štampu koja je snimljena neposredno posle nesreće.

Pre svega, želeo bih da svima poželim srećnu novu 2011. godinu i prošle praznike. Oni koji su mi prijatelji na Fejsbuku znaju da sam živ, ali dobio sam par kritika što me nema da se javim na blogu. Morate razumeti, žena, škola, obaveze, poslići, raspadanje… Ipak, ima nešto i pozitivno u tome – ostalo mi je tri ipita u školi (osim ako opet ne dodaju neke nove predmete kao što rade svake godine ) i diplomski (koji obuhvata dva praktikuma pre toga). Razmišljam o temi za diplomski, a to će najverovatnije biti nešto iz Jave.

Krčka se lagano i Revolucionar. Biće to društveno-muzički sajt (bar je takva prvobitna ideja), nešto kao MySpace za region, samo mnogo jednostavnije, i lepše (simplicity makes perfection). Trenutno se privodi kraju neka osnova sajta i svakodnevno testiramo, dodajemo nove stvari i otklanjamo bagove. Odnosno, više to rade Flajko i ekipa, ja sam trenutno zadužen samo za Facebook connect. Evo jedan sneak peek -> Revolucionar screenshot.

Ima tu i nekih (prilično) posustalih projekata, ali malo po malo pa ćemo ih privesti kraju, još sam mlad Ono što mi je privuklo pažnju u poslednje vreme je Android development, ali nikako da se dohvatim i toga, bar onako kako treba – pišući kôd. Probao sam Google App Inventor, i prilično je moćno rešenje ako uzmemo u obzir to da se “programira” tako što se slaže puzzle. Tako i vi možete bez linije napisanog kôda da napravite ovako nešto:

App Inventor je daleko od savršenog – štaviše, prilično ste ograničeni sa mogućnostima ove alatke, tako da ako planirate ozbiljan Android development onda ćete pre izabrati Android SDK i krenuti od osnova, kao što i ja planiram da uradim, ali je sasvim dovoljan za “aplikacijice” koje se prave za jedan dan, kao ova iznad.

Jeste li se ikada zapitali ko je najveći car?

Ovaj čovek:

dr Zoran Đinđić (1952 – 2003)

Možda se neki ne bi složili sa ovim stavom, ali to nije ni bitno. Puka je slučajnost što se ja apsolutno slažem sa tim, ali ovde je posredi nešto sasvim drugačije: Istok Pavlović je pokrenuo jednu interesantnu ideju sa posebnim ciljem koji apsolutno nema nikave veze sa politikom (bilo koji komentar na tu temu biće strogo moderisan), i ja se sa zadovoljstvom priključujem akciji.

Dakle, nije priča o politici već samo združenim snagama pokušavamo da nateramo Google da za frazu najveći car linkuje memorijalnu prezentaciju pokojnog nam premijera. I još jednom – na ovom unosu ću strogo kontrolisati komentare da cela akcija ne bi otišla u drugi plan. Ako vam se dopada akcija slobodno prokomentarišite, u suprotnom zaobiđite polje za pisanje komentara. Hvala.

Najveći car! Hvala ti za viziju, Zorane!

Zdravstveni radnici u Srbiji su čudna vrsta. Viđao sam različita svedočenja po internetu i utisci su uglavnom negativni. I moji utisci su uglavnom negativni, ali razlog ovog unosa na blogu je zapravo jedno pozitivno iskustvo, tj. poređenje zdravstvenih radnika u DZM (Dom zdravlja Mladenovac) i u Zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata u Beogradu. Isti grad, dve opštine, a razlika kao nebo i zemlja!

Sećam se pre jedno godinu dana da sam imao nesnosan bol u desnoj preponi. Otišao sam do lekara u Mladenovcu i posle dužeg čekanja da me prozovu i gomile ljudi koji su ulazili preko reda (jbg, malo mesto, svi znaju doktorku (osim mene, očigledno) pa mogu na minut-dva da uđu) napokon uđem, požalim joj se na bol u PREPONI, na šta me ona pita (citiram): “Je l’ ti oteklo jaje, i je l’ se zacrvenelo?” Na moj negativan odgovor poslala me je hirurgu sa dijagnozom “zapaljenje testisa”. Hirurg se zgranuo i zaključio da nije to u pitanju već kila u nastajanju. Mislim, ne tražim da me ona pregleda (pošto uopšte nije ni pogledala), iako mislim da joj je to dužnost, ali pobogu, može makar da sluša na šta se žalim i moje odgovore na pitanja koja mi je postavila. A pritom je prvo htela da me šalje urologu ali on (na svu sreću) nije radio pa me je poslala kod hirurga. Takođe, jednom nisu hteli da mi uopšte uzmu knjižicu jer sam im rekao da trenutno nemam temperaturu ali sam sinoć imao i nije mi dobro. Rekli su mi da je trebalo da dođem kad sam imao temperaturu. Na kraju su me primili na moje insistiranje da mi nije dobro. A isto tako, jednom su mi zakazali da dođem u pola 7 uveče kod svoje doktorke, da bi mi, kada sam došao, rekli da moja doktorka ne radi već mesec dana… E tad sam rekao da nikad više ne idem kod državnog lekara.

Međutim, u prošli petak sam počeo da slinavim i da kašljem, da bi se u narednih par dana taj povremeni kašalj pretvorio u hronični kašalj praćen bolovima u glavi i otežanim disanjem, uz povišenu temperaturu poslednja dva dana. Čim je počelo kašljanje krenuo sam da pijem Ferveks (i limunadu, čajeve, i sve ostalo što se pije kod prehlada), koji me je više puta izvlačio iz sličnih situacija, ali kako mi nije pomagao odlučio sam da ipak posetim lekara, ali ovaj put ne u DZM, već u Zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata u Beogradu (ili popularnije: Studentska poliklinika). Kako sam pratio Ninu na autobus jutros, na polikliniku sam stigao tek oko 12.30h. Ostavio sam knjižicu i indeks i izabrao (po random metodi ) svoju doktorku, izvesnu Zoricu, ali sam morao da čekam popodnevnu smenu koja počinje da radi od 13.30h. Kada su krenuli da rade bio sam peti ili šesti na listi, i za oko pola sata sam došao na red. Ljudi, ja onakvu posvećenost pacijentu skorije nisam video. Ona je mene saslušala, poslušala mi pluća, izvela dijagnozu, NACRTALA mi pluća i bronhije i na slici mi objasnila šta nije u redu. Onda mi je prepisala tri leka, objasnila za šta svaki od njih služi, moguće neželjene efekte istih, kao i koliko plaćam svaki od njih (da li i koliko košta i kolika je participacija). Na kraju mi je objasnila i gde je u blizini prva državna apoteka, i sve to uz osmeh! Napominjem da žena nije neka (preterano) mlada doktorka koja je tek počela da radi pa ima živaca za sve to, i verujem da je takva sa svim pacijentima. Adios DZM, od sad se lečim samo na Studentskoj poliklinici

I da, za kraj, ako nekog zanima, i ako neko od kolega čita ovo: Nema me na faksu jer sam navukao teži oblik zapaljenja bronhija (iliti bronhitis) koji je zahvatio cela pluća i vrlo lako može da pređe u zapaljenje pluća, tako da sad moram da mirujem i nadam se da od sledeće nedelje krećem redovno na faks

Unazad nekih mesec – dva se zezam sa WordPress-om u multisite varijanti, pa sam došao na ideju kako bih mogao da iskoristim svoj from.rs domen, koji mi čami već par godina neiskorišćen. Instalirao sam najnoviji WP na njega, nabacio par free tema i nešto više dodataka i pustio registracije, tako da sada svako može da registruje svoj poddomen i ima prezentaciju na svoje-ime-ili-štagod-već.from.rs.

Kao što logo kaže, još smo u “beti”, tako da ne zamerite na nekim nedostacima na koje možda naiđete, još smo mladi I ne, ne ličimo namerno na Vukajliju, jednostavno je Irresistible tema slična Vukajliji. Nisam siguran kada je Vukajlija redizajniran, ali postoji mogućnost da je ova tema starija od njihovog novog dizajna. U svakom slučaju – nismo namerno

Uostalom, to je prilično nebitno. Bitno je to da trenutno ima samo pet tema koje se mogu birati, ali to je zato što tražimo jeftine (čitaj – besplatne) teme koje imaju svoj control panel preko kog može da se menjaju razne stvari, ako ništa ono bar pozadina i heder (logo). Kad smo već kod logoa, isti je pravio moj kolega sa fakulteta Vladislav Perge, na čemu mu veoma hvala!

Ovo je klasična WordPress multisite instalacija bez ikakvih custom modifikacija, osim onih koje su urađene uz pomoć raznih dodataka. Whois vidžet sam ja pisao, kao i AdSense koji se ubacuje u content, i za sada je sve usko vezano za from.rs, a možda nekad ugleda svetlost dana kao WP plugin (ili više njih).

Sada pravac na http://from.rs/ i rezervište svoj poddomen na vreme!

Dugo nisam pisao na blogu, nešto nemam vremena puno a ni inspiracije, pa tako ni večeras, ali evo, za one koji ne znaju, stari Avram je nestao, ali je zato nastao novi. Skoro kao Tito: i posle Avrama – Avram :p

Click here to view the embedded video.

A obećavam – uskoro ću pisati… nešto…

Skoro tri meseca pošto smo kupili stan u Beogradu, najzad sam se preselio u isti. Moglo je to da bude rešeno i ranije, ali problem je bio u tome što smo tek posle završetka radova u stanu išli da kupimo (između ostalog) krevet, a nismo znali da se na isporuku čeka do mesec dana. Uglavnom, stan je sređen pre nekih mesec dana, ali sam do pre nedelju-dve čekao krevet, koji je bio uslov za useljenje. Naravno, prespavao sam ja već nekoliko puta ovde dok nije stigao krevet, ali je mnogo neudobno spavati na onim sunđerima, sav sam bio ukočen :S

Evo i par slika koje ilustruju razlike pre i posle sređivanja:

I za kraj, slika mog radnog kutka, gde možete primetiti novu tastaturu i novog miša koje sam kupio danas, sebi za osmi mart (koji ubr. gotovo nikome nisam čestitao jer smatram da je svaki dan i dan žena i dan muškaraca)

Jes’ da bi tastatura trebalo da bude dole a miš gore (ili dole, ako ima mesta), ali, iako tastatura po širini staje na ovu dasku dole, po dubini to nije slučaj jer kad je stavim dole, zbog ovog oslonca za ruke (koji je neodvojiv) ne mogu da dohvatim funcijske i multimedijalne tastere. Moraću da smislim nešto po tom pitanju, ili da ostavim ovako kako jeste.

Na kraju krajeva, pošto sad više ne putujem (toliko često) za Mladenovac, nadam se da ću imati više vremena i za svoj blog, i za svoje projekte, i naravno – za druženje

Ukoliko redovno komentarišete članke na b92.net sajtu možda će vam zasmetati to što sajt ne pamti uneseno ime i e-mail adresu tako da iste morate uvek iznova upisivati.

Ukoliko koristite Firefox, vašim mukama došao je kraj Malo sam se (ponovo) igrao sa Greasemonkey dodatkom za pomenuti browser i napisao sam skriptu koja će vas, prvi put po aktiviranju, pitati za ime i e-mail adresu, a zatim će, uvek kada otvorite stranicu za pisanje komentara, automatski popuniti polja za ime i e-mail, i takođe će automatski postaviti fokus na polje za komentar.

Skripta dodaje dva linka ispod polja za komentar (uokvireni na slici iznad), a klikom na njih menjate vaše sačuvane podatke, odnosno brišete iste, respektivno.

Skripta ume da zeza prilikom podešavanja i da dva puta izbacuje prozore sa upitom za unos podataka, ali u tom slučaju se i standardni (alert) dijalozi sa samog sajta prikazuju po dva puta. Ne znam da li je problem do moje skripte niti imam vremena da tražim u čemu je problem, pošto jednom kad se unesu podaci skripta ne pravi slične probleme.

• Instalacija skripte
• Prezentacija skripte na userscripts.org

Skripta radi na svim sekcijama sajta b92.net