Click here to view the embedded video.

A obećavam – uskoro ću pisati… nešto…

Evo i par slika koje ilustruju razlike pre i posle sređivanja:

I za kraj, slika mog radnog kutka, gde možete primetiti novu tastaturu i novog miša koje sam kupio danas, sebi za osmi mart (koji ubr. gotovo nikome nisam čestitao jer smatram da je svaki dan i dan žena i dan muškaraca)

Jes’ da bi tastatura trebalo da bude dole a miš gore (ili dole, ako ima mesta), ali, iako tastatura po širini staje na ovu dasku dole, po dubini to nije slučaj jer kad je stavim dole, zbog ovog oslonca za ruke (koji je neodvojiv) ne mogu da dohvatim funcijske i multimedijalne tastere. Moraću da smislim nešto po tom pitanju, ili da ostavim ovako kako jeste.

Na kraju krajeva, pošto sad više ne putujem (toliko često) za Mladenovac, nadam se da ću imati više vremena i za svoj blog, i za svoje projekte, i naravno – za druženje

Igra je, kao što rekoh, prilično jednostavna, a sastoji se u tome da vas GPS prijemnik vašeg uređaja (telefona) locira na Google Maps sistemu, a zatim u okruženje doda nekoliko (desetina?) zombija, koji, kada im priđete, počinju da vas jure. Broj i brzina zombija zavise od podešavanja igre, a cilj je da dođete do unapred definisane lokacije (žuta zastavica).

_{slike su vlasništvo sajta Androlib.com}

Iako veoma jednostavna, igra je prilično zanimljiva. Danas sam, doduše na najlakšem nivou, uspeo od parka Sv. Save u Nišu da dođem do stana blizu Čaira, gde sam označio da je bezbedna zona. Onako sa sve kesama u rukama (vraćao se iz prodavnice) sam užurbano prelazio ulice i nervirao se kad semafor drži crveno pa ne mogu da pobegnem zombijima koji su me jurili kroz ceo Niš. Skoro pa kao da igram Left4Dead uživo A vrhunac svega je bilo to kad sam video dve devojke koje nose neku torbu, a jedna od njih nosi kesu na kojoj piše “ZOMBI”! o.O Nisam smeo da ih fotografišem, pomislile bi da sam neki perverznjak.

Šalu na stranu, ovo je odlična igra za one koji malo vremena provode napolju (kao što sam ja), a verujem da će u budućnosti postati još zanimljivija. Nove ideje, kao na primer razni dodaci i oružja koji bi  bili razbacani po mapi, ili opcija da zombiji ne mogu da prolaze kroz zgrade bi bili pun pogodak.

Click here to view the embedded video.

Igra u principu može da se igra bez stalne internet konekcije, jer je ona potrebna samo za učitavanje mape na početku (da označite cilj). Problem je u tome što, kada se zombi (ili više njih) nađe u vašoj neposrednoj blizini, mapa se zumira i onda se ostatak iste briše iz cache-a, pa ako i uspete da pobegnete zombiju, bez interneta nećete videti ostatak mape. Ali čak i uz korišćenje GPRS interneta, verujem da učitavanje mape neće pojesti preterano mnogo kredita (nisam probao), osim ako cilj ne postavite isuviše daleko. GPS signal je, podrazumeva se, non stop potreban, jer je GPS osnova igre, tako da, budite spremni da vam ova igra posrče svu energiju iz baterije. Drugim rečima, napunite bateriju pre igranja

Adresa web sajta igre je www.zrli.org, ali istu možete preuzeti samo preko Android Market-a sa vašeg telefona. Igra je besplatna.

P.S. Videh sad da postoji još jedna slična igra: SpecTrek. Samo što u njoj možete kamerom telefona nanišaniti i uhvatiti duha. Moraću i nju da probam.

Telefon je stigao sa punjačem, mini-USB kablom za povezivanje na računar (i punjenje preko istog) i prilično dobrim HTC slušalicama. Ne znam koliko su izdržljive ali jako glasan i čist zvuk proizvode. Takođe, malo uputstvo na engleskom jeziku (quick start guide) i microSD kartica od 2 GB. Sve to bez ikakve kutije jer je telefon prenesen preko granice kao privatno vlasništvo – nije uvezen.

slika: GSMArena.com

Prvo što sam morao da uradim kad sam uzeo telefon je “restore factory settings”, jer osoba koja ga je donela unela svoju e-mail adresu, a na Androidu (operativni sistem telefona) nije moguće promeniti Google nalog – kada jednom telefon povežete sa Google nalogom, više nema menjanja (osim preko “restore factory settings” opcije). Ali dobro, kada sam ga povezao sa svojim GMail nalogom, odmah mi je sinhronizovao sve GMail kontakte, i dovukao svih 4700 nepročitanih mejlova Što je najgore, i kad sam se otkačio sa Wireless-a, nastavio je da preuzima mejlove (i štagod još da radi preko neta) koristeći GPRS konekciju, i tako mi pojeo par pari dinara kredita. Nije strašno, isključio sam GPRS. Ah da, kad smo već kod GPRS-a, probao sam nekoliko setova podešavanja za isti i nikako ne mogu da nateram browser da učita stranicu. Krene… i nikako da završi, dok mi preuzimanje mejlova i tvitanje (uz pomoć Twidroida) radi bez problema. Wireless internet takođe odlično radi, probao sam ga na više mesta i nigde nisam imao nikakvih problem sa povezivanjem.

Telefon se otvara na stranu i ispod ogromnog touch-screen ekrana ima celu QWERTY tastaturu, koja je pravi raj za kucanje, pogotovo za nas koji već dugi niz godina kucamo na računarskoj tastaturi (raspored tastera sa slovima je isti kao kod računara). Na njemu je došao instaliran Android 1.5, a razmišljao sam da stavim 1.6 ali sam odustao od toga, jer zaista sada nemam vremena da se bakćem sa tim ako nešto pođe naopako.

Telefon (tj. Android) poseduje tri desktopa na koje možete postaviti ikonice aplikacija koje često koristite, kao i widgete, npr. kalendar, analogni sat, muzički plejer, Google pretragu i slično. UI je intuitivan i lak za snalaženje, a telefon poseduje i accelerometer tako da sam prilagođava rotaciju ekrana položaju telefona, a nije loš ni za igrice (Teeter, Hyperspace, …), samo što će se oni manje upoznati sa karakteristikama telefona zbunjeno pitati šta koji đavo radite sa telefonom pa ga non stop okrećete tamo-’vamo

Ugrađeni web browser je odličan, i baš lepo prikazuje sajtove (doduše testirao sam ga samo na par sajtova od kojih većina prilagođava izgled stranica mobilnim uređajima)… još samo da ga nateram da otvara stranice na GPRS-u i biće sve odlično. Zvuk pri razgovoru je glasan i jasan, dok je jačina zvona prilično slaba i kad je pojačano na najjače, tako da često ne čujem zvono ako oko mene nije tiho. Poseduje i GPS, ali njega još nisam ukrotio – samo jednom sam ga aktivirao i onda se izgubio signal MTS-a i nisam mogao da ga povratim dok nisam isključio i ponovo uključio telefon.

Možda bih imao još da pišem o telefonu ali već sam se dosta raspisao, a nisam ni ja još izvalio sve opcije koje poseduje (dosta njih su vezane za internet a njega ima tako malo na telefonu (isključujući GPRS). U svakom slučaju, za detaljnije specifikacije ovog uređaja bacite pogled ovde.

_{slika: B92}

Ukratko, radi se o tome da je pre nekog vremena valjda neki tip u Novom Sadu zatečen sa limenkom piva u blizini stadiona  i odmah kažnjen sa 30.000 dinara, a pritom vrlo verovatno nije ni imao pojma da se u blizini igra utakmica. Pre par dana, odmah po završetku utakmice Srbija – Rumunija, koju je naša reprezentacija dobila rezultatom 5:0, predsednik Tadić i ekipa su primećeni kako nazdravljaju šampanjcem u, pretpostavljam, VIP loži stadiona, i sada policija podnosi prijavu protiv njih zato što su prekršili “Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama”

Tadić je tamo bio u svojstvu šefa države, tako da verujem da ga štiti imunitet. Ako se to ignoriše i pokazuje se narodu kako je “zakon isti za sve”,  odnosno opravdanje za represiju nad navijačima huliganima, onda mislim da je to krajnje licemerno jer sam siguran da u ovoj državi ima dosta političara koji nisu odgovarali za mnogo ozbiljnija kršenja zakona, baš zato što ih štiti imunitet. A huligane bi mogli vrlo lako, brzo i efikasno da desetkuju ako bi, umesto da zabranjuju neke grupe koje zvanično ne postoje, počeli da podnose krivične prijave, kao i da sudstvo počne oštro da kažnjava individualno sve one koji naprave i najmanje kršenje pomenutog (a i ostalih) zakona. Posle prvih pet koji zaglave višegodišnju robiju, ostali bi se urazumili. No, da ne širim temu, vratimo se na alkohol: Zašto svi (mediji) ignorišu to što su fudbaleri u svlačionici proslavljali pobedu (i kvalifikovanje na SP) uz pivo? Zašto, ako su već krenuli tim putem, ne podnesu prekršajne prijave protiv tih igrača?

S druge strane, postoji i mnogo bolja ali isto toliko manje verovatna opcija: Da je sve ovo zakuvala opozicija i da je dobila šta je htela, a faktički nije ništa dobila osim malo publiciteta, i dok će jedan deo Srbije videti poštenog gospodina predsednika za kog važe isti zakoni kao i za “obične smrtnike”, oni koji ga nisu voleli sad će imati i razlog više da ga pljuju pošto je kršio zakon. Kao da neki drugi nisu.

Daleko od toga da branim napad na ambasadu – smatram da svako treba da bude odgovoran za svoja dela i propisno kažnjen ukoliko je prekršio zakon. Ne ulazim u to da li su oni to uradili ili ne, ali nekako mi je teško da poverujem da je njih šest bacalo dve flaše. No, prerano je za takve kritike, valjda će dalja istraga utvrditi eventualnu pojedinačnu odgovornost.

Ono što mene zanima je kako to da je napad na američku ambasadu (gde je izazvan požar i jedno lice izgubilo život) okvalifikovan kao “teško delo protiv opšte sigurnosti”, i to protiv jedne osobe (iako je gomila ljudi divljala po ambasadi), gde je zaprećena kazna zatvora do pet godina¹, dok je napad na grčku ambasadu (bez povređenih) sada “međunarodni terorizam” – u istoj grupi zločina kao i genocid, a kazna je do petnaest godina zatvora¹? Plus, gde je odgovornost organizatora skupa čiji su učesnici zapalili američku ambasadu i oštetili još par drugih? Ako se ne varam, odgovornost za sve incidente na javnim skupovima (koje čine učesnici skupa) preuzima osoba/organizacija koja je prijavila skup.

Ponavljam – ne branim nikoga, svako treba da bude kažnjen za svoja dela (naravno, samo za dela gde je prekršen zakon), ali nešto mi se čini da terorizam nije terorizam kada je izazvan/podržan od strane države.

_{1 – Ove cifre sam saznao iz medija. Nisam čitao naš krivični zakon tako je moguće da postoji greška.}

Gospodin Karl Haudbourg se svojski trudi da Srbiju prikaže strancima u dobrom svetlu, kako bi razbio (eventualne) predrasude koje imaju o Srbiji, uz osvrt i na ostale zemlje bivše SFRJ.

Uz uglavnom pozitivne utiske i korisne savete, ljudima u zapadnom delu Evrope, Americi, pa čak i Australiji, on, ali i razni slučajni ili namerni prolaznici kroz Srbiju (na sajtu svako može da podeli svoje iskustvo) šire pozitivne vibracije preko interneta, direktno gde treba.

Nažalost ovo je prvi projekat ovakvog tipa koji sam video, da neko ko nije iz Srbije (mada je trenutno ovde, koliko sam uspeo da pohvatam) istu predstavlja u ovako dobrom svetlu (ali opet uz osvrt i na realne probleme sa kojima se ova zemlja suočava, u političkom i ekonomskom smislu).

Nisam primetio da ovaj sajt ima popularnost u Srbiji (ispravite me ako grešim), ali verovatno je to zato što mu mi koji smo ovde nismo ciljna grupa, nego oni koji tek treba da dođu.

U svakom slučaju, zanimljiv sajt koji nikako ne bi trebalo propustiti.

S druge strane, Nacionalna Geografija nas prikazuje u totalno drugom svetlu. Kao da nismo mrdnuli iz devedesetih. Po meni sramota za NG, iako ima i dosta istine u tome što pišu, ali ignorisati sve pozitivno u ovoj zemlji i ponašati se kao neke zapadne TV stanice 1999. godine… nemam reči.

Naravno, da smo se setili ranije (dok je još bilo dnevne svetlosti) ćale bi bez većih problema napravio metalni poklopac za rupu veličine skoro metar sa pola metra, ali kako smo se setili sinoć negde oko 23h, kasno je bilo da tražimo materijal i pravimo odgovarajući poklopac, a sve što smo imali pri ruci ili je bilo manje od rupe na krovu, pa nam nije odgovaralo, ili je bilo veće od rupe na krovu pa nismo mogli da ga postavimo spolja. Rešenje bi bilo da skidamo crep sa krova i proširimo rupu pa onda da postavljamo poklopac… ali ko bi to radio u 11 sati noću?

A onda je meni sinula ideja! Dovoljno jednostavna da mora da uspe, a opet tako genijalna Kišobran! Jednostavno ga provučeš kroz rupu i otvoriš, a zatim ga pričvrstiš kako ga vetar ne bi odneo. Iznenadilo me je to što je ćale odmah pristao da tako rešimo problem jer je on čovek koji ne voli rešenja na principu štapa i kanapa (tačnije – kišobrana i kanapa), ali mu je to verovatno delovalo kao brzo, jednostavno i najvažnije efikasno rešenje, privremenog karaktera naravno (do ujutru, a već danas ili sutra bi trebalo da dođe čovek da ozida novi dimnjak). Našli smo neki stari kišobran (ali još uvek ispravan) i završili posao, a jutros kad sam se probudio prvo što sam uradio bilo je fotografisanje mog remek dela

Genijalno, zar ne? xD

Još kao mali bio je đavo i uvek mi je između nogu spav’o
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Komšinica Mica stalno mi ga mazi, stalno mi ga mazi,
ona ga mazi, ona mi ga pazi,
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Kada vidi macu napne se k’o strela, napne se k’o strela
prelazi odmah sa reči na dela
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

To je moj veliki mezimac, veliki mezimac
to je moj PAS ŠARPLANINAC
jer stvarno je ogroman k’o brdo
to je moje, to je moje – dlakavo čudo.

Sećam se da su nas na Rajcu 1998. godine izbacili iz škole u kojoj smo bili (odnosno uglavnom smo tu visili preko dana a spavali smo po šatorima, naravno) jer smo “loše uticali na mlade izviđače iz Beograda”. Pih…

I ja javno prihvatam izvinjenje. Nije teško biti fin.