Prekjuče smo ćale, njegov drugar i ja srušili dimnjak na našoj kući. Zašto? Zato što je napravljen pre 25 godina i nije dobro napravljen, pa se sav bio nakrivio i bilo je pitanje dana kada će se srušiti. No, preduhitrili smo ga tako što smo ga mi srušili, ciglu po ciglu. Samo rušenje dimnjaka nije toliko zanimljivo da bih pisao o tome na blogu jer se sve svodi na ceo dan fizikalisanja, ali ona kiša noćas što je pala naterala je mene i ćaleta da sinoć, svega par sati pre kiše. smišljamo kako zatvoriti rupu na krovu kroz koju je prolazio dimnjak (dok je postojao)? Ostaviti tu rupu otvorenu značilo bi poplavljeno potkrovlje, a verovatno bi se voda stepeništem spustila i do našeg stana, koji je odmah ispod.

Naravno, da smo se setili ranije (dok je još bilo dnevne svetlosti) ćale bi bez većih problema napravio metalni poklopac za rupu veličine skoro metar sa pola metra, ali kako smo se setili sinoć negde oko 23h, kasno je bilo da tražimo materijal i pravimo odgovarajući poklopac, a sve što smo imali pri ruci ili je bilo manje od rupe na krovu, pa nam nije odgovaralo, ili je bilo veće od rupe na krovu pa nismo mogli da ga postavimo spolja. Rešenje bi bilo da skidamo crep sa krova i proširimo rupu pa onda da postavljamo poklopac… ali ko bi to radio u 11 sati noću?

A onda je meni sinula ideja! Dovoljno jednostavna da mora da uspe, a opet tako genijalna Kišobran! Jednostavno ga provučeš kroz rupu i otvoriš, a zatim ga pričvrstiš kako ga vetar ne bi odneo. Iznenadilo me je to što je ćale odmah pristao da tako rešimo problem jer je on čovek koji ne voli rešenja na principu štapa i kanapa (tačnije – kišobrana i kanapa), ali mu je to verovatno delovalo kao brzo, jednostavno i najvažnije efikasno rešenje, privremenog karaktera naravno (do ujutru, a već danas ili sutra bi trebalo da dođe čovek da ozida novi dimnjak). Našli smo neki stari kišobran (ali još uvek ispravan) i završili posao, a jutros kad sam se probudio prvo što sam uradio bilo je fotografisanje mog remek dela

Genijalno, zar ne? xD

Oni stariji su verovatno imali priliku da odgledaju neki 3D film sa crveno/plavim 3D naočarama, dok većina nas mlađih nije imala to iskustvo. Poslednjih godina 3D naočare i nisu tako popularne, verovatno zato što ima dosta boljih (ali i skupljih) elektronskih rešenja, a ja sam se evo baš pre par dana zainteresovao za njih kad videh da Trackmania Nations ima opciju za 3D mod. Iako nisam doživeo neko spektakularno 3D iskustvo u samoj igrici, u poslednjih par dana sam uz pomoć ručno napravljenih 3D naočara  pogledao par prelepih 3D slika.

Šta vam je potrebno za izradu 3D naočara?

• malo tvrđi karton
• crvena i svetlo plava (cyan) folija
• skalpel
• lenjir
• tanki flomaster za obeležavanje

Sve navedeno osim crvene i cyan folije verovatno već imate u kući, a foliju možete naći u bilo kojoj knjižari u kojoj rade koričenje. Meni su čak besplatno dali plavu i crvenu foliju

Korak prvi: Isecite okvir za naočare

Na kartonu iscrtajte i isecite okvir za naočare. Ja sam kao model za precrtavanje koristio kartonske naočare koje su mi matorci kupili za pomračenje Sunca 11. avgusta 1999. godine, a možete koristiti i ovaj šablon.

Korak drugi (i poslednji): “Stakla”

Izrežite rupe za stakla na okviru koji ste upravo napravili, zatim izrežite po komadić plave i crvene folije koji će biti nešto veći od rupa na okviru i pričvrstite ih sa unutrašnje strane okvira, lepkom ili selotejp trakom. Crvena folija ide na levo a plava na desno oko.

To je to, vaše 3D naočare su gotove. Ipak, morate uzeti u obzir da nećete svaku 3D sliku moći lepo da vidite uz pomoć ovih naočara zato što slika mora biti napravljena za red/cyan kombinaciju filtera (postoje red/cyan, red/blue i green/amber 3D naočare, pa tako i različite slike za svaki od ovih tipova). Takođe, moja plava folija nije tamna koliko bi trebalo da bude tako da ja ne mogu da vidim sve red/cyan 3D slike kako treba. Nadam se da ćete vi imati više sreće u nalaženju prave nijanse folije.

Evo par 3D anaglyph sličica za posmatranje:

_{(autor slika: ~yellowishhaze)}

Kako ovo radi?

Mi ljudi teću dimenziju u realnom životu doživljavamo zbog toga što imamo dva oka koja su odvojena po horizontali i vide dve različite 2D slike (to možete proveriti tako što ćete posmatrati dva predmeta (jedan iza drugog) naizmenično levim pa desnim okom) koje se onda u mozgu kombinuju u jednu trodimenzionalnu sliku. I ove anaglif (anaglyph) slike se sastoje od dve različite slike (slikane pod različitim uglovima) preklopljene jedna preko druge, od kojih jedna ima naglašenu crvenu a druga svetlo plavu (cyan) boju. Kada sliku posmatrate kroz plavo/crvene 3D naočare levim okom ne vidite crvenu boju jer je crveni filter poništava, a plavu vidite više naglašenu, a desnim okom vidite obrnuto – ne vidite plavu boju ali je crvena izraženija i onda se u mozgu formira 3D slika od ove dve dvodimenzionalne slike. Ipak, za razliku od 3D autostereograma koji daje bolji 3D utisak i za koji nije potrebno imati 3D naočare, ove anaglyph slike daju nešto lošiji 3D utisak ali barem nije potrebno *toliko* naprezati oči da bi “ušli” u treću dimenziju (kao kod autostereograma).

Evo nekoliko lokacija gde možete naći par lepih red/cyan 3D slika (anaglyph images):

• http://yellowishhaze.deviantart.com/gallery/
• http://www.nationalgeographic-srbija.com/3d/
• http://www.3deric.com/
• http://www.colorstereo.com/anaglyph.gal/ana_dir.html

Napomena: Nemojte gledati ove slike duže od 15 minuta u kontinuitetu. Na svakih 10-15 minuta napravite desetak minuta pauze.

Razmišljao sam i ja da napravim neku online galeriju 3D slika, što možda i nije loša ideja s obzirom na to da je i Youtube pre dva-tri dana uveo 3D video snimke (dok npr. ja njihov 3D video uopšte ne vidim lepo za razliku od ovog video snimka, koji sasvim lepo vidim u trećoj dimenziji), pa bih mogao da napravim veliku galeriju 3D slika (autostereogrami i anaglif slike, kao i 3D snimci).

Danas bejah do Beograda da ispratim ženu (:-)) nazad za Niš, pa smo (između ostalih lokacija koje smo posetili) svratili do Impuls hola (hall-a?) hotela Continental (ex. Intercontinental) da pogledamo izložbu argentinskih dinosaurusa – džinova Patagonije. Karta za odrasle je 450 dinosaurusa (napokon pravi unos na blogu gde mogu RSD da nazovem dinosaurusom ), za decu do 12 god. 350, a porodična karta (dva roditelja i dvoje dece) staje 1200 dinara. Radno vreme izložbe je od 10 do 21 čas, svim danima osim ponedeljka.  Izložba traje do januara 2010. godine. No, dosta prazne priče, da pređemo na slike

Ostatak galerije možete pogledati kod mene na Facebook profilu.

Iskusniji fotografi verovatno već znaju za ovaj trik, dok profesionalni fotografi verovatno i nemaju potrebe za ovako nečim, ali nađoh ovo negde pa da objavim na blogu. Naime, svetlost blica ponekad može da bude gruba, odnosno prejaka, tako da slike (portreta) mogu da ispadnu neprirodne zbog prevelike osvetljenosti. Sada ću opisati kako možete napraviti difjuzer koji će raspršiti i umekšati svetlost blica, a vaš fotoaparat će automatski prilagoditi ekspoziciju kako bi nadoknadio smanjenu jačinu blica. Sam proces izrade traje kraće nego pisanje ovog unosa na blogu.

Ono što vam je potrebno:

• fotoaparat sa iskačućim blicem
• bela plastična kutija za film (ovo možete naći u bilo kojoj fotografskoj radnji)
• skalpel ili žilet (budite ekstremno pažljivi ako koristite žilet)
• lenjir
• nešto za crtanje linija po kojim ćete seći kutiju (ja sam koristio običnu iglu)

Izbacite blic na vašem fotoaparatu i izmerite mu dužinu i širinu dok je izbačen. Na mom fotoaparatu su dimenzije iznosile 35×10 mm. Zatim uzmite kutiju od filma, skinite poklopac i (prvo obeležite pa onda) isecite pravougaonik na kutiji, s tim što bi na izmerenu dužinu trebalo da dodate nekih 5 mm zbog poklopca. Dakle, ja sam isekao pravougaonik 40×10 mm. Sečenje kutije može biti malo nezgodno zato što se posle prvog reza ista počinje kriviti jer je poklopac skinut. Samo polako i uspećete u tome. Kada završite navucite kutiju na blic i vratite poklopac. Voila – to je to, difjuzer je gotov.

E sad, ja nisam neki preterano lep model, ali čak se i na meni vidi da su boje prirodnije kada se koristi difjuzer:

Uživajte u prirodnijim fotkama

Danas sam posle 7-8 godina odlučio da odem do izvora (česme) u obližnjoj šumi. Do izvora se vrlo lako stiže jednim putem, preko nekih velikih kamenih stepenica, ali ja sam hteo da vidim da li mogu da dođem do njega ako idem kroz šumu. Odnosno nisam baš išao kozijim stazicama koje vode pored potoka (koji, opet, ide od izvora), mada sam i te stazice kao klinac poznavao kao sopstveni džep – ovaj put sam odlučio da idem šumskim putevima kuda seljaci (ne u pogrdnom kontekstu) prolaze kad idu do svojih njiva ili čega već.

Posle 7-8 minuta hoda od kad sam napustio naselje naišao sam do prve raskrsnice, odnosno račvanje puta na dve strane, gde, po sećanju, treba da se skrene levo, kako sam i uradio. Ubrzo zatim sam shvatio da sam pogrešio, ali ne u izboru puta, već u tome što sam krenuo u šumu u patikama – sve je kaljavo i puno vode. Jedino gde može da se prođe je po ivici puta, a tu ima raznog žbunja koje neretko ima i trnje :S No dobro, što se kaže – kad sam počeo da jedem govna, onda ću ih jesti do kraja

Nastavio sam istim putem još nekih desetak minuta, ali posle toga, na moje iznenađenje, naišao sam na kraj puta. Odnosno kraj širokog puta, dok je sa leve strane jedan uski putić vodio na neko poljanče. Već sam razmišljao o tome da se vratim nazad, ali sam krenuo tim uskim putićem da vidim šta ima tamo, kad imam šta i da vidim – pored te čistine prolazio je drugi put. Izašao sam na njega i krenuo desno, jer sam znao da se levom stranom vraćam u naselje. A ovaj put je bio još gori od prethodnog – prava močvara. Ko me terao da uopšte krećem? :-/ Posle samo par minuta naišao sam na nekog starijeg čoveka koji je čuvao ovce i posle par neuspelih pokušaja da mu privučem pažnju, napokon me je video. Pitao sam ga kako da dođem do česme, a on mi je rekao da samo nastavim pravo, što sam i uradio. Posle nekih desetak minuta hoda po močvarnom predelu ugledao sam česmu.

Malo sam se igrao sa fotoaparatom (duga/kratka ekspozicija) pa evo i tih fotkica. Nažalost, može se videti da i ovde u prirodi nije sve tako čisto (pikavci u vodi), mada je voda pogodna za piće i čistija je od većine voda koje možete naći u Mladenovcu.

Uh, tek sad vidim na ovoj slici sa dugom ekspozicijom kako su dobro ispale ove kapljice što odskakuju od vode. Maestralno. Mada, ni kratka ekspozicija nije loša – bukvalno sam uhvatio trenutak i zamrznuo ga. Ah, izgleda da napokon spoznajem lepotu fotografije (-:

I za kraj još dve fotke, na prvoj je slika šumskog putića kojim sam došao do izvora, a na drugoj – stepenice ka civilizaciji:

Toliko sam oduševljen današnjim putešestvijem da sam odlučio da bar još par puta odem u ovu šumicu u skorije vreme, a ako se iscimam možda organizujem i neko kampovanje tamo. Zvuči ludo, znam